mesto za vašu reklamu

vaša reklama

MAJA ROGAN OTKRIVA TAJNE TURISTIČKIH VODIČA

Maja Rogan je turistički vodič koji svom gradu i turistima pristupa veselo i otvoreno, pokazujući im Srbiju i Beograd na zanimljiv, povremeno neočekivan i smešan, ali svakako vrlo poučan način. Želeći da podeli sa javnošću svoja iskustva sa turistima, odlučila je da napiše i izda dve knjige kratkih priča: „Turistički vešeraj” i „Turistički tartufi”, čiji je izdavač ona sama, a mogu se pronaći u knjižari „Papirna krila” u Knez Mihailovoj ulici broj 35. U svojim knjigama na ironičan i duhovit način predstavlja strane turiste u Srbiji, a kroz pisanje o njima otkriva i istine o nama samima koje često ne primećujemo, ili se, čak, trudimo da ih sakrijemo. Kako izjavljuje za Red Info Portal, namera joj je bila da isprovocira svoje zemljake da putuju, da upoznaju nove kulture i novim iskustvima obogate svoj život. Razbija predrasude o putovanjima, o strancima koji posećuju Srbiju, navodeći nas na razmišljanje o tome šta je stvarno istina, a šta je naša predstava o njoj. Sa nama je podelila svoje doživljaje, pogled na svet i na putovanja.

Kako ste došli na ideju da svoja iskustva pretočite u knjigu?

Zima je period kada se manje radi, a to vreme morate produktivno da iskoristite da biste se osećali vredno. Moji hobiji su pevanje i pisanje, pa sam počela da svoje tekstove objavljujem na Fejsbuku. Ljudi su pozitivno reagovali i ja sam bila oduševljena. To je bio početak.

 

Zbog čega su nazivi knjiga baš ovakvi? Kakve veze imaju vešeraj i tartufi sa Srbijom i putovanjima?

Priče su ironične, pa su i nazivi ironični. Vešeraj je jer smo malo iznosili veš mojih turista, odnosno to kakvi su oni zaista. Potpuno je drugačije kada vidite turiste u gradu i kada radite sa njima. E, to je vešeraj.

A zašto tartufi? Jer su putovanja kao tartufi. Što ih više jedete, želite ih više, a putovanja bi trebalo da vas nateraju da još više putujete. Poslednja priča u knjizi ima veze sa tim.

 

Pomenuli ste hranu. U jednom tekstu ste rekli da Italijani slave dva praznika: Sveti ručak i Svetu večeru. Možete li to objasniti?

Da, oni dolaze iz takve kulture gde zaista imaju kult hrane. O hrani pričaju, a pitala sam se o čemu mi to govorimo, a da nismo ni svesni? Mi često pričamo o svojim prijateljima, a tako oni pričaju o hrani. Oni govore o hrani pre jela, za vreme jela i posle jela. To je nešto što je za nas i za druge strance banalno, a za njih potpuno normalno.

 

I mi smo poznati kao ljubitelji hrane. Koliko se njima dopada naša kuhinja?

Svi vole da jedu, ali oni pričaju o tome. Razlikuju se od ostalih po tome što sve vreme pričaju o tome.

Jako im se sviđa, ali nažalost često kažu da je preslana. Najviše im se sviđa teleća čorba, zato što je način na koji je mi pripremamo jako neobičan i ukusan.

Najviše im se, ipak, dopada rakija.

 

U svojim knjigama ste predstavili strane turiste iz potpuno drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli, a i stil pisanja Vam je jako neobičan. Možete li objasniti zbog čega ste baš na ovaj način rešili da opišete svoje goste?

Morate razmišljati moderno. Moji turisti su jako pragmatični, nema suvišnih pitanja, tako da je moj način pisanja takav da svaka priča ima određenu poruku, da ljudi koji misle da nemaju novca za putovanja shvate da se ne mora mnogo potrošiti, a da se ipak može uživati.

 

Pominjete na svom blogu turiste koji nisu želeli da se slikaju u Etnografskom muzeju jer se fotografija naplaćuje. Pretpostavljam da govorite o takvim stvarima.

Da. Sve što je njima dva evra više od planiranog, mnogo je. Svaki potrošen evro je isplaniran, svaki znači da neće imati novca za sledeće putovanje, ne troše novac na banalnosti. Svi oni primećuju da smo mi jako elegantni i nesklad između te elegancije i količine novca kojom raspolaže prosečan građanin je ono što ih iznenađuje.

 

Oni ne kupuju mnogo, neće da odu do šoping-centra i tamo potroše novac?

Hoće Kinezi, ali ljudi iz zapadne Evrope ne. To je velika razlika. Naš narod misli da će u inostranstvu proći jeftinije, ali i ako se prođe, to nije poenta. Ja to ismevam kroz priču koja se zove „Stvar izbora”.

Suvenire svi kupuju, ali to treba da bude usput, a ne opterećenje.

 

Šta im se najviše dopada u Srbiji?

Svakoj naciji se dopadaju različite stvari. Ukusi su različiti, ali ljude istog zanimanja interesuju iste stvari. Zanimanja formiraju našu ličnost. Ljudi koji se bave sličnim zanimanjima postavljaju jako slična pitanja. Ako je neko inženjer, njega interesuje muzej Nikole Tesle, bez obzira da li je iz Turske, Amerike, Australije ili Švedske.

Ipak, svi najviše pričaju o Novaku Đokoviću. Svi prate tenis, kao što svi prate fudbal. Najgore mišljenje imaju o fudbalskim huliganima. Druge sportove koje mi pratimo, oni ne poznaju.

 

A da li su čuli za neke naše umetnike?

Jesu. Čuli su za Emira Kusturicu i Gorana Bregovića. Stariji ljudi koji prate Nobelove nagrade su čuli za Iva Andrića, ali ostali ne.

 

Da li više starijih ili mlađih ljudi dolazi u Srbiju?

Starijih, i to su obično ljudi između 40 i 70 godina, osim u vreme Egzita. Mada, u suštini, mlađi turisti najčešće ne traže usluge turističkog vodiča, tako da ne mogu da se izjasnim o tome.

 

Da li Vaše usluge nekad traže i ljudi iz Srbije?

Imam jednu priču u kojoj opisujem naše ljude kada imaju goste. Oni hoće da ih fasciniraju, ali način na koji to rade je često pogrešan, jer nemaju turističkog iskustva. Priča „Molim vas, nemojte više” govori upravo o tome. Ljudi sa juga, bez obzira da li su to Portugalci, Turci ili Srbi, imaju ovu karakteristiku, dok su oni sa severa potpuno drugačiji. Razlikuju se čak i kada piju. Južnjaci žele da izgleda kao da piju više nego što zaista to rade, dok se severnjaci kriju. To je kulturološki velika razlika.

Ipak, Beograd najmanje poznaju Beograđani. Pre će neko iz drugog grada u Srbiji otići na turističku turu na kojoj će mu reći određene informacije. Reći će mu da se ono što Beograđani zovu Kalemegdan deli na Kalemegdanski park i Beogradsku tvrđavu, što su istorijski i geografski dva pojma. Beograđani se iznenade kada čuju za Srpsku četvrt oko Saborne crkve u kojoj su ulice dobile imena po kosovskim junacima: Obilićev venac, Topličin venac i Kosančićev venac.

 

Koju biste destinaciju u Srbiji, osim Beograda, preporučili?

Novi Sad. Tamo gde može da se dođe lagano, bez komplikacija, za dva do tri sata. Da bi se sa vodičem otišlo negde, mora da se oformi grupa, što se retko dešava.

 

Šta je to što Beograd ima, a drugi gradovi nemaju?

Beograđane koji svima hoće da pomognu, koji su jako druželjubivi, topli, srdačni, dobronamerni, koji se raspričaju sa turistima. Kada odete na drugo mesto i pitate nekoga za pomoć, on će objasniti. Ali kada u Beogradu pitate čoveka kako da dođete do Doma omladine, on će pitati i odakle ste, i koliko ostajete, gde ste sve bili... Ispričaće gde se, po njegovom mišljenju najbolje jede, gde se najlepše provodi, sve će reći.

 

A šta Vi mislite, gde se u Beogradu najbolje jede i provodi?

Tamo gde se ljudima dopada. Jer, ukusi su različiti.

 

Koja je Vaša omiljena turistička destinacija?

Italija. Trst. Zato što je to mešavina različitih kultura: austrijske, slovenske, germanske i romanske. U Trstu živi najviše nacionalnih manjina po glavi stanovnika u Italiji. Tršćani su jako lepi ljudi jer su mešavina različitih kultura. Jako su elegantni i otvoreni, i to su jedini Italijani koji razumeju naše ljude. I koji znaju šta je palačinka. Palačinka se kaže „crepe”, a oni je zovu palačinka.

 

Šta bismo mogli da naučimo od stranaca?

Ja pozivam da se otvori veći broj toaleta. Ismevam to u svojim pričama, sve je ironija, ali to je jedini način da me ljudi ozbiljno shvate.

 

Ljudi iz koje zemlje najčešće posećuju Srbiju?

Iz Hong Konga, iz Kine, Grčke, Turske, Izraela, iz bivših jugoslovenskih republika, iz Nemačke, Austrije, Skandinavije, SAD i iz Italije.

 

Imaju li predrasude o Srbiji i Srbima pre nego što dođu ovde? Na koji način rešavate to?

Ako imaju predrasude, kroz šalu im kažem da je, ako žele da ih zadrže, trebalo da ostanu kod kuće. Da su krenuli da bi razbili svoje predrasude.

Jeste li nekada morali da izbegnete odgovor na neko pitanje ili da izmenite istinu?

Nije stvar u tome da ih lažete. Stvar je u tome da prezentujete istinu na način na koji oni mogu da razumeju, jer nije isti način razumevanja za ljude iz različitih kultura. Različiti ljudi različito shvataju i imaju različite afinitete.

 

Koje je najinteresantnije pitanje koje ste dobili?

Volim kada me pitaju zašto smo tako uspešni u timskim sportovima. Kažem im da ovde postoji timski duh, da se ljudi druže i da još u školi počinju da igraju košarku. Sve devojčice su zaljubljene u dečake koji predstavljaju svoju školu na takmičenjima. Onda počinju da igraju za klub, pa za reprezentaciju, a kada igraju za reprezentaciju, onda su državni heroji. Ovde ga cela nacija dočeka na balkonu, a toga na drugim mestima nema.

 

Šta im je prva asocijacija na Srbiju?

To zavisi od njihovog obrazovanja. Za dobronamerne, to je Novak Đoković.

 

Šta ih najviše iznenadi prilikom turističkog obilaska Beograda?

Lepe žene. To je najupečatljivije. To nije mit, to je realnost.

 

Koja još mesta u Srbiji obilaze?

Đerdap, manastire po Fruškoj gori, manastire poput Studenice i Sopoćana, arheološka nalazišta kao što su Viminacijum i Lepenski vir... Idu u Feliks Romulianu kod Zaječara. Sve zavisi od njihovih interesovanja. Ali Beograd je jedini veliki grad. Svi drugi gradovi mogu da se obiđu pešice, ali Beograd ne.

 

Po čemu se najviše razlikujemo od njihovih kultura?

Oni vole da porede kako je kod njih, a kako kod nas. Kad hoću da ih fasciniram, ispričam im celu lektiru od prvog do četvrtog razreda srednje škole. Uvek se iznenade. O tome govori jedna moja priča, „Duško Dugouško”.

 

Koje iskustvo Vam je bilo najzanimljivije?

Sreli smo našu odbojkašicu, reprezentativku, koja je imala intervju na Kalemegdanu. Objasnila sam im ko je ona, a svi gosti iz Kine su želeli da se slikaju sa njom. Svakog ponaosob sam fotografisala, oko 25 gostiju, i te fotografije su vrlo interesantne.

 

Koji biste savet dali ljudima, kako iz Srbije, tako iz inostranstva?

Da putuju što više. Ne treba im puno para. Da ne idu u šoping, jer su to nebitne, banalne stvari, da često menjaju mesto boravka. Putovanjima proširujemo vidike.

 

Da li preporučujete putovanja preko turističkih agencija ili samostalno?

Svako neka bira za sebe. Mi želimo da putujemo tako da se osećamo sigurnije i lepše, a to je individualno.

 

Imate li u planu izdavanje još neke knjige na ovu temu?

Naravno, čekam hladno vreme. I dalje pišem.

 

Šta Vas inspiriše?

Moji turisti me inspirišu. Naši ljudi i pitanja koja oni postavljaju. Način na koji doživljavaju turiste.

 

Tekst: Vanja Mitić

Foto: Privatna arhiva, Maja Rogan

 

MAJA ROGAN TURIZAM BLOG ISKUSTVO TURISTIČKI VODIČ TURISTICKI VODIC KNJIGA TARTUFI VEŠERAJ VESERAJ INTERVJU PISAC BEOGRAD SRBIJA TURISTI
Scroll to Top