mesto za vašu reklamu

vaša reklama

ČOVEK I LETENJE - SAMO SAN?

Ljudi sanjaju o letenju od pamtiveka. Međutim, ovoj ljudskoj čežnji suprostavljaju se fizika i biologija. Još kroz istoriju, letenje je bilo vredno divljenja. Gotovo sve kulture imaju razne mitološke priče, ali dve stvari su svima zajedničke − vatra i letenje. Naša naklonost prema letenju je toliko velika da se često odigrava i u snovima. Tužna istina je da će čovek uspeti da leti jedino sanjajući, a stvaran osećaj letenja nikada neće doživeti. Kao što je rečeno, protiv toga su se udružila osnovna pravila fizike i evolucije.

Stvarno letenje, odnosno mogućnost da poletite i da se održite u vazduhu sopstvenim snagama duži period, neizmerno je komplikovana sposobnost. Da bi biće moglo da poleti, moralo bi da uloži ogromnu količinu energije, a njegovo telo bi moralo da bude u skladu sa zahtevima koje diktira sposobnost letenja.

Po evoluciji, leteća stvorenja imaju specijalne udove, mišiće, kosti i ostale organe, kao i manju težinu tela. Pored ovog skupa zahteva, letenje dodatno otežava i razmnožavanje – ptice, na primer, ležu jaja da majke ne bi morale da nose težinu mladih u svom telu tokom celog njihovog razvoja. To bi im, naime, dodatno komplikovalo letenje.

Tokom evolucije, samo mali broj organizama koji je razvio sposobnost letenja, opstao je do dan-danas. Po svemu sudeći, putovanje je veoma dugo i teško. Poslednji zajednički predak sisara i ptica bio je hladnokrvni gušter, koji je živeo pre oko 380 miliona godina. Slepi miš, jedini leteći sisar, poslednji put je imao zajedničkog pretka sa ljudima pre oko 90 miliona godina. Drugim rečima, svako stvorenje koje je na kraju dostiglo sposobnost letenja, moralo je da žrtvuje dosta vremena, kao i neke druge prednosti.

Dok su se pretku slepog miša, kroz milion godina i hiljade generacija, produživale kosti prednjih udova i prekrivale membranom, čovekovom pretku su se te iste kosti postepeno menjale u vešte šape, kojima je uspevao da ubere raznobojnu hranu sa drveća, a mnogo kasnije da uhvati i prvo oruđe.

Sledeća stvar koja nas sprečava da letimo je naša priroda. O letenju možemo da sanjamo i razmišljamo zahvaljujući velikom mozgu, koji bi bio ogromna prepreka prilikom svakog leta. Ljudski mozak troši oko četvrtinu ukupne energije kojom organizam raspolaže. Sa takvim „gladnim“ mozgom, čovek ne bi imao dovoljno energije za letenje. Sledeći problem bi predstavljala težina mozga. Oko kilogram i po težak organ evolucija bi pri letenju teško opravdala.

Ako nam evolucija ne podari krila, da li bi to nauka mogla? Pošto visokokalorične hrane imamo dovoljno, sa energijom ne bismo imali problem. Potrebno je obraditi gen koji može da se prikači na leđa, a koji bi se kasnije razvio u velika krila. Zvuči kao krajnje jednostavna ideja koju je gotovo nemoguće realizovati. Broj udova je u čovekovim genima ukorenjen veoma, veoma duboko.

„Nikada nismo videli mutacije iz kojih se formirao još jedan par udova, bilo među ljudima ili bilo kojim drugim četvoronogim bićima, u poslednjih 350 miliona godina. Ovo se odnosi na milione drugih vrsta, ne samo na našu. Jednostavno, to nije moguće“ − izjavio je za CNN profesor Stiven C. Stirns sa Univerziteta u Jejlu. „Ne poznajemo gene koji bi čoveku uspeli da izgrade treći par udova, a kamoli krila.“

Naučnici bi možda uspeli da postepeno preobrate ljudske ruke u krila. Čovek bi polako počinjao da liči na slepog miša. Problem i dalje ostaje taj što ova promena nije zamena gena ruke za gen krila. Naučnici bi morali da promene na stotine gena, pri čemu veliki deo njih nije zadužen samo za formiranje ruku, već kontroliše kompletnu građu kostiju. U praksi bi trebalo preraditi celu genetiku čoveka samo da bi se ruke promenile u krila. Ipak, čoveku će uvek nedostajati mišići i ostali organi koji omogućavaju korišćenje krila.

Sledeći problem bi bila ukupna težina ljudskog bića. Što je biće teže, to je potrebno više snage uložiti da bi svoju težinu održalo u vazduhu. Pri održavanju težine, bila bi mu potrebna velika krila koja pokreću veliki mišići. Velika mišićava krila povećavaju težinu celog tela, kome je onda potrebno još više snage. Posle određene granice, dodavanje mišića više ne pomaže, kao ni veličina krila. Čak i najveće današnje ptice koje lete, teže oko 20 kilograma. Za neke organizme, od mišića i kostiju određene težine, praktično je nemoguće da polete.

Kada bi zemlja imala slabiju gravitaciju ili gušću atmosferu, možda bismo mogli da ostvarimo sposobnost letenja. Krila nam je oduzeo naš svet i srž naše ljudskosti – naš um. Evolucija nam je, međutim, zauzvrat dala drugu čudesnu sposobnost – možemo da letimo u snu. Ipak, trebalo bi ostati prizeman. Zamislite kada bismo svi leteli u ovom svetu koji je prilagođen hodajućim ljudima. Potrebni bi bili vekovi da preoblikujemo sadašnji svet potrebama letećeg čoveka. Čak i da uspemo, verovatno bismo tada imali neke druge snove.

Latest news FIZIKA GENETIKA Latest news Latest news Latest news Latest news
Scroll to Top