mesto za vašu reklamu

vaša reklama

NOĆNI SLUŠAČI STUDENTSKIH PROBLEMA – SLUŠANJE JE NEKAD SASVIM DOVOLJNO

Da li je u pitanju strah od ispita, usamljenost ili ljubavni jadi? Na „noćnoj liniji” u Hajdelbergu studenti pomažu studentima u svim životnim situacijama - bez deljenja dobronamernih saveta.
Ona stavlja ključeve u tašnu, uzima jaknu iz ormana i pozdravlja se sa cimerkom. Izlazi u grad, kaže ona, da se vidi sa drugaricom. Kod nje će i prenoćiti. Mlada devojka uzima bicikl i odlazi u centar grada. Biciklom se ove večeri nije uputila kod drugarice. Dva puta u toku semestra ona svojoj cimerki izgovara ovu bezazlenu laž. Niko ne treba da sazna kuda ide, čak ni njeni prijatelji.
Tokom ovih noći, kada njena cimerka misli da se ona sa svojim društvom provodi po klubovima u centru Hajdelberga, ova dvadesetosmogodišnjakinja sedi na Univerzitetu u jednoj maloj kancelariji, opremljenoj sa sofama i ćebadima, frižiderom, automatom za kafu – i sa dva telefona. Zajedno sa jednim kolegom ona čeka na pozive studenata, koje muče ljubavni jadi, strah od ispita ili usamljenost. Već 4 godine ona radi na ovoj Hajdelberškoj „noćnoj liniji”.
„Noćna linija” osnovana je 1995. Godine u Hajdelbergu kao prvi studentski broj telefona namenjen rešavanju njihovih briga. U međuvremenu, linije su otvorene u još 20 univerzitetskih gradova. Linije su otvorene svaki dan od 21 do 02 sata posle ponoći. Po smeni se primi 4-5 poziva, a razgovor u proseku traje 20-45 minuta. Ona je pak vodila i višečasovne razgovore. „Tokom noći, kada je osoba sama u stanu, problemi su često deprimirajući”. Upravo tada postoji samo malo mesta za one kojima je pomoć neophodna.
Biva zaposlen onaj koji zaista želi da pomogne
Uz pomoć „noćne linije” taj nedostatak želi da nadomesti ova studentkinja i njenih 30 kolega. U svakom semestru postoji dosta zainteresovanih koji žele da sarađuju. U toku intervjua sa njima, volonteri na „noćnoj liniji” odlučuju koji kandidati su pogodni za ovu vrstu posla. „Time želimo da isključimo mogućnost da kod nas dođu studenti koje interesuje samo dokaz o volontiranju radi nekih drugih prijava”. U razgovoru se veoma brzo primeti ko zaista želi da pomogne. Kandidati moraju da budu upisani na fakultet, pouzdani, strpljivi, poverljivi , a pre svega, neophodno je da budu dobri slušaoci.
Još jedan student je nedavno prošao ove intervjue. Ovaj dvadesetdvogodišnjak je najpre pohađao jedan vikend seminar gde se pripremao za razgovore. Dva psihologa uputila su ga na Karla Rodžersa, koji volonterima tokom razgovora služi kao orijentacija. Ovaj američki psiholog, koji je preminuo 1987. godine, razvio je model razgovora koji sagovornika uz pomoć pitanja punih razumevanja podstiče na razmišljanje o sebi. Cilj je pomoći drugima da pomognu sami sebi.
„Kod nas su konkretni saveti i predlozi za rešenja tabu”, kaže jedna volonterka. Za to postoje profesionalne linije na kojima dežuraju školovani psiholozi. „Mi nismo terapeuti i jedan sat razgovora nije dovoljan da se sagledaju sve dimenzije problema i da se daju temeljni saveti”. Poenta nije u savetovanju, već u pažljivom slušanju. „Saslušavanje sagovornika, postavljanje pitanja i pokazivanje razumevanja su najčešće od velike pomoći”, kaže studentkinja. „Mnogima pomaže da nekome jednostavno „otvore dušu” i progovore o svom problemu”.
Saslušati nekoga na trenutak
Uz pomoć pitanja volonteri pokušavaju da struktuiraju misli sagovornika. Oni to nazivaju „ogledanjem sagovornika”. Jedan primer daje nam volonter: „Kada neko pozove i ja imam osećaj da on puca od besa, jednostavno ga pitam zašto je tako ljut”. Najčešće su ovi podsticaji dovoljni da on postane svestan razloga svog problema i da se približi rešenju. „Studenti najčešće znaju šta im mi nudimo: na trenutak ih jednostavno saslušamo”. Mnogi vide stvari jasnije nakon razgovora i zahvaljuju im se za njihovu spremnost da ih saslušaju. Drugi su pak razočarani zato što su očekivali neki savet. Oni, po potrebi, dobijaju broj nekog psihološkog savetovališta.
Zašto studenti uopšte biraju broj „noćne linije” umesto da se povere prijatelijma? „Često se ljudi ustručavaju da sa prijateljima razgovaraju o određenim problemima”, odgovara studentkinja, „ili su možda svoje okruženje već toliko opteretili da oni ne žele više da ih slušaju”. Osim toga, oni koji pozivaju znaju da pričaju sa drugim studentima koji su u sličnoj životnoj situaciji. Mnogi od ovih „noćnih slušača” su već jednom imali strah od nekog kolokvijuma ili svađu sa cimerima.
Razlozi za poziv su raznovrsni. „Najčešće se ne radi o fakultetskim problemima, kao što je strah od ispita ili očaj zbog traženja stana, već su u pitanju međuljudski odnosi”, kaže studentkinja. Neuspešna veza, stan u kome se neko ne oseća dobro ili strah da će ih roditelji izbaciti iz kuće. Ponekad volonteri slušaju i o zlostavljanjima, neizlečivim bolestima i neželjenim trudnoćama. Upravo početnicima u ovim situacijama najteže pada da se povuku, da sačuvaju distancu i da prihvate da se njihova pomoć isključivo sastoji u tome da jednostavno za njih budu tu.
Granice diskrecije
Sopstvena ograničenost takođe pravi probleme onima koji su novi. „S vremena na vreme rado bih dao savet, najradije rešio sagovornikov problem, jednostavno bih učinio nešto više nego što je puko slušanje”. Čovek se ponekad oseća bespomoćnim. Neznanje o tome kako će se sagovornikova situacija dalje odvijati se takođe teško podnosi. Zbog toga se volonteri jednom mesečno sastaju sa dva psihologa. Samo tamo oni mogu da “otvore dušu”, jer su glavna načela “noćne linije” anonimnost i diskrecija. Članovi potpisuju izjavu koja im zabranjuje da sa osobama izvan ove grupe razgovaraju o poslu. Strogo ćutanje je neophodno. Koji student medicine bi nazvao da pričao o svom strahu od fizike ako mora da se pita da li neka njegova koleginica sedi sa druge strane žice? A onome ko zna da njegov poznanik radi na „noćnoj liniji”, oduzeta je šansa da potraži pomoć.
Diskrecija ipak ima i granice. U slučaju telefonski najavljenih krivičnih dela, poput masakra, volonteri su u obavezi da obaveste policiju. Do sada je ovo bila igra misli. A šta se dešava kada pozove neko ko ima suicidne misli? Za takve ekstremne slučajeve, kojih do sada nije bilo, oni imaju spremne brojeve telefona savetovališta.
„Noćni slušači” takođe izvlače pouke i za sopstveni život. „Čovek ovde upija dosta toga”, kažu oni. „Posao me je naučio kako u razgovoru mogu da zauzmem i pasivnu stranu, što mi je ranije kao ekstrovertnoj osobi teško padalo”. Ne mora uvek da bude puno reči, kaže ona. Ponekad je dovoljno saslušati.

Svojevremeno je kod nas realizovan veoma uspešan projekat Crvenog krsta koji je bio namenjen starim, usamljenim ljudima pod nazivom ,,Dobar dan, kako ste?”. Stari i nemoćni, često nepokretni sugrađani na ovaj način su mogli da dobiju informacije, savete, pomoć; za neke je to bila jedina veza sa spoljašnjim svetom. Danas toga nema. Program koji je mesečno evidentirao i do 600 poziva prestao je da radi.

STUDENTI Latest news Latest news Latest news Latest news CRVENI KRST Latest news
Scroll to Top