mesto za vašu reklamu

vaša reklama

„DAN NEZAVISNOSTI: NOVA PRETNJA“ - NEDOSTOJNI NASTAVAK KLASIČNOG PRETHODNIKA

Naučnofantastični „Dan nezavisnosti: nova pretnja“ film je koji se samo tri dana nakon svetske premijere u SAD-u (20. jun) našao i pred srpskom publikom. Nastavak, čiji je prvenac takođe režirao Ronald Emerih, u široj laičkoj javnosti (a što podrazumeva i čisto deskriptivni, nekritički, plitak pristup filmu) dočekan je kao onaj „koji pomera granice“. Dešifrovan, ovaj citat se prevashodno odnosi na basnoslovan budžet za specijalne efekte i na simpatičnost, delom nove, glumačke garniture, koja sa Lijamom Hemzvortom pretenduje da obezbedi i simpatije mlađe publike, neupoznate sa prvim delom filma. Kako pak filmska kritika britanskog „Gardijana“ doživljava ovo ostvarenje, piše Piter Bredšo, ujedno vrcavo i oporo provlačeći sopstveni utisak o filmu kroz vizuru onog što on jeste. Ali sasvim sigurno i onoga što nije.
„Ovo je stiglo sa Habla! Nekakva sila utiče na Saturnove prstenove!“
„Bože dragi!“
Ovako dva preneražena naučnika na planeti Zemlji otkrivaju da se vanzemaljski napad od pre 20 godina nastavlja. Svemirci su se vratili. I tako se uzaludna panika zemaljskih naučnika širi svetom na bioskopsku publiku, koja shvata da je najdosadniji nastavak naučno-fantastičnog filma o uništavanju planete na putu da naše mozgove pretvori u kašu i isprazni nam novčanike, kao i da mi povodom toga ne možemo ništa da učinimo.
Godine 1996. vanzemaljci su svojim omraženim naoružanjem u poznatoj sceni pretvorili Belu kuću u prah i pepeo – što se u toj eri pre 11. septembra nije smatralo svetogrđem i bilo je primljeno sa popriličnim uzbuđenjem. Njihov napad je uspešno odbijen pod mudrim vođstvom američkog predsednika Vitmora, koga je tumačio Bil Pulman, a čiji lik je poznat po sličnostima sa Bilom Klintonom. Sada, 20 godina kasnije, Amerika ima predsednicu, Bela kuća je obnovljena, a tehnologija koju su vanzemaljci ostavili za sobom omogućila je stanovnicima Zemlje da dođu do raznovrsnih futurističkih otkrića, poput velikih letećih automobila i lebdećih pruga.
Cena slobode je, naravno, konstantan oprez, tako da je na Mesecu sagrađena velika odbrambena stanica, ali očigledno bez namere da se dublje u kosmosu postave takve predstraže.
Predsednik Vitmor je sada bivši predsednik, bradati starac koga more brige i pohode proročki snovi o povratku vanzemaljaca. Doktor Brakiš Okun (Brent Spajner) iz prvog filma je u komi i svi mi znamo kako se on oseća. U međuvremenu, određenu grupu ljudi u „Centralnoj Africi“ (ovaj film se drži holivudskog načina poimanja po kom Afrika predstavlja neizdiferenciran kontinent bez nacionalnih država), koja se dugo borila protiv vanzemaljaca i na čijem području se srušio jedan od najvećih vanzemaljskih brodova, takođe pohode okultni znaci upozorenja. Tu grupu predvodi poglavica Dikembe (Deobia Oparej).
Na Zemlji je mnogo složenih emocionalnih situacija kojima je suđeno da otežaju dolazeći divljački rat, ali i da mu pridaju i čovečnost i značenje. Naučnik Dejvid Levinson (Džef Goldblum) sada je osedeli visoki funkcioner u oblasti odbrane od vanzemaljaca koji sreće svoju staru ljubav, psihologa iz Francuske, doktorku Katrin Marso – koju tumači Šarlot Genzbur. Njen izraz mučenika koji prihvata da mora glumiti u ovom užasnom filmu najbliže je što ovaj film može ponuditi kada je u pitanju istinska napetost. To je izraz koji gledaocu govori o njenoj ubeđenosti kako joj je plata premala da bi opravdala iskušenje kroz koje prolazi.
A šta je sa mlađom generacijom zgodnih glumaca i glumica koji će se naći u prvim redovima odbrane? Lijam Hemzvort zrači mišićavom tupošću u ulozi Džejka, pilota koji je u ozbiljnoj svađi sa svojim kolegom Dilanom (Džesi T. Ašer) – sinom pilota koji je u prvom filmu uništio glavni vanzemaljski brod, a koga je tumačio Vil Smit. Džejk je zaljubljen u Patrišu (Maika Monro), ćerku bivšeg predsednika Vitmora – što je samo još jedna repriza „Top gana“.
Zatim, novi matični vanzemaljski brod je svakako ogroman – čak i veći nego prošlog puta, toliko da može da izazove gravitacione anomalije, plime, komjuterski generisane katastrofe, a pokazuje i jednaku zainteresovanost za uništavanje poznatih građevina. Goldblumova simpatična rečenica o tome kako vanzemaljci vole da uništavanju naše spomenike jedan je od malog broja duhovitih momenata.
Međutim, ispostavlja se da matični brod ima svoj sopstveni ekosistem. Takođe se ispostavlja da poseduje nešto što podseća na grešku u konstrukciji kod Zvezde smrti u „Zvezdanim ratovima“, dakle malu, relativno slabo branjenu zonu, ranjivu na napad smelih ljudskih bića u maloj letilici. Vanzemaljci takođe imaju i tradicionalnu slabost – maticu bez čije svesti da je vodi čitava flota može nestati u prasku, poput kakvog bataljona ajpedova koji izgube vezu sa bežičnim internetom.
Ništa od ovoga ne bi bilo toliko bitno da film nije tako beživotan i dosadan, nastavak bez bilo kakve smelosti prvog dela i zabave koju je pružao. Potencijalno zanimljiva zavisnost zapleta od ideje da postoje vanzemaljci koji su međusobno zaraćeni izgubljena je u zamornoj zbrci od scenarija i haosu digitalnog pokolja. Prvi deo je bio delo predigitalnog doba kada su svemirski brodovi u filmovima uglavnom bili pravi modeli. Međutim, to što ovaj film ne pruža osećanje uzbuđenja i zadivljenosti ne može u potpunosti biti krivica našeg digitalnog doba. To je film koji prolazi kroz intergalaktičke turbulencije.

FILM VANZEMALJCI Latest news Latest news
Scroll to Top