Kineska hrana je u  prvom planu, pečurke, povrće, supa

Foto: PIXABAY

NEKOLIKO ZANIMLJIVOSTI O KINESKOJ HRANI

Jeste li znali da je kineska kuhinja jedna od najstarijih, najraznovrsnijih i najzdravijih na svetu? Poslednjih 30-ak godina kineska kuhinja postala je popularna i kod nas, ali koliko je zapravo ona koju mi pripremamo autentična sa onom pravom, tradicionalnom, saznajte u nastavku teksta.

Imperativ kineske hrane kod nas je povrće, pre svega pirinač, kupus, pečurke, šargarepa, tikvice, kombinovano sa uglavnom piletinom, svinjetinom, teletinom ili pačetinom u soja i sečuan sosu, a kao dodatak supa sa rezancima i tofu. Često poručujemo kinesku hranu ili odlazimo u restorane gde se ona servira, konzumiramo je kao svaku drugu, dok za Kineze sam odabir namirnica, njihovo kombinovanje, način pripreme, serviranja i konzumiranja imaju posebna značenja.

U kineskoj kuhinji, specijalna pažnja posvećuje se spoznaji prirode hrane. Kinezi veruju da svaki ukus pojedinačno može biti povezan sa određenim organom u ljudskom telu. Stoga, konzumiranjem određenog proizvoda, možemo uticati na oslabljeni organ, na primer: zeleni krastavac ima blagotvorno dejstvo na jetru i creva, crveni paradajz leči srce i krvni pritisak, a beli luk deluje na pluća.

Takođe se veruje da osoba koja priprema hranu, prenosi svoju energiju na hranu, te je bitno da nije pod uticajem negativne energije, kako bi hrana bila ukusna, a pre svega zdrava. Svako jelo treba da sadrži svih 5 ukusa, pri čemu se smatra da slatki, kiseli i ljuti ukusi poseduju podmlađujuće jin svojstvo; dok slani i gorki ukusi poseduju zagrevajuću prirodu jang-a. Proces pripremanja hrane funkcioniše na sličan način, jin-tip hrane, kada se kuva na pari, ohladiće telo, a jang-hrana, kada se peče na žaru, zagrejaće telo.

Kineski kuvar u kuhinji priprema hranu

Foto: PIXABAY

Imajući u vidu veličinu Kine i njenu raznolikost, od regiona do regiona razlikuje se i kulinarstvo. Interesantan je podatak da se na severu Kine u velikoj količini jedu proizvodi od pšenice, a riža se skoro uopšte ne upotrebljava, dok je na jugu sasvim obrnut slučaj. Ipak, kinesko kulinarstvo ima nekoliko zajedničkih odlika. Kao prvo, bazirano je na četiri grupe proizvoda: žitarice, povrće, meso i voće. S obzirom na nisku toleranciju na mlečne proizvode, Kinezi skoro nikada ne koriste kravlje mleko za kuvanje, i zamenjuju ga sojinim mlekom, te je stoga najpopularniji sir tofu. Žitarica koja se najviše konzumira jeste pirinač, bogat dijetetskim vlaknima. U kineskoj kuhinji, hrana je najčešće ili kuvana na pari ili kratko pržena na visokoj temperaturi, što obezbeđuje da se zadrži prirodna aroma i ne lišava hranu vitamina i minerala.

Što se tiče serviranja hrane, puno je simbola, zavisno od boje i oblika hrane. Tako se na primer smatra da knedla u obliku šipke donosi bogatstvo u novoj godini, a kolač u obliku lopte predstavlja porodično okupljanje i ovakav kolač se sprema samo sredinom jeseni. Takođe se hrana međusobno deli. Svako uz sebe ima svoju činiju pirinča, dok je glavno jelo posluženo na sredini stola i svi ga međusobno dele. Ukoliko Kinezi imaju gosta za trpezom, uvek mu pripada počasno mesto, na čelu stola.

Poznato je da se hrana, a čak i supa, u Kini isključivo jede kineskim štapićima koji se prave od bambusa. Razlog zašto je to tako jeste što Kinezi smatraju da hranu treba grliti, a ne seći, pa upotrebu pribora smatraju varvarskim. Stoga Kinezi godišnje utroše čak oko 45.000.000.000 štapića za jelo, i poseku oko 20.000.000 drveta bambusa.

Svaki dobar obrok treba završiti najboljim pićem. Kod Kineza je to zeleni čaj. Njegovo ispijanje je deo kineske tradicije, i povezano je sa mnogim ritualima. U zavisnosti od regiona, najčešće mogu biti čist zeleni, pu-erh ili čaj od jasmina. Druga popularna pića su kinesko pivo i vino od pirinča.

Još nešto po čemu se razlikujemo jeste ponašanje za stolom. U Kini je zdravo i preporučljivo podrignuti za stolom i osloboditi se gasova, s obzirom da to prouzrokuje hrana i da otrove ne treba zadržavati u organizmu, dok je kod nas takvo ponašanje neprihvatljivo po Bontonu.

Kako uvek treba učiti od najboljih, možda bismo nešto o odnosu prema hrani trebalo da naučimo upravo od Kineza.

 

Tekst: Danijela Kostić

Prijatelj portala