SCENE MUČENJA PRILIKOM SUĐENJA U SREDNJEM VEKU

Foto: WIKIMEDIA COMMONS

BIZARNI NAČINI UTVRĐIVANJA KRIVICE U SREDNJEM VEKU

Sećate li se Monti Pajtona i scene suđenja veštici? Ishod suđenja zavisi od toga da li je žena optužena za veštičarenje teža ili lakša od patke. Patka se koristi kao važni pokazatelj nevinosti/krivice. Ako je žena iste težine kao patka, zasigurno je veštica. Smešno? Sigurno da jeste, ali nemojte zaboraviti da se ova scena bazira na istini. U srednjovekovnoj Evropi suđenja su se često rešavala uz pomoć ovakvih ogleda. Ovakva suđenja bila su poznata pod imenom Božji sud.

Osnovna pretpostavka iza ovih ogleda bila je da će Bog dodeliti natprirodnu pomoć onima koji su nedužni optuženi za zločine. Ovo je bio način rešavanja svih dilema, bez potrebe za svedočenjima ili dokazima. Narod je verovao da će Božja presuda biti pravedna i jedina prihvatljiva.

Bilo je nekoliko različitih vrsta ogleda. Jedan od njih bila je borba. Optuženi je morao da se bori sa drugim optuženim sve dok jedan od njih ne pobedi. Takođe je postojala opcija da optuženi izabere svog zatočnika (osobu koja bi se borila umesto njega sa drugim optuženim ili njegovim zatočnikom). Pobednik bi bio proglašen nevinim.

Jedno suđenje bilo je poznato kao proročanstvo uz pomoć vatre. Od optiuženog bi se zahtevalo da u golim rukama drži vrelo gvožđe. Na kraju bi mu ruke bile zavijane, da bi nakon nekoliko dana porota proverila stanje njegovih rana. Ako bi rana bila zaceljena, verovalo se da je Bog intervenisao i zacelio njegove dlanove. Ako je rana ostala i pogoršala se, optuženi bi bio proglašen krivim.

Druge vrste ogleda uključivale su uranjanje ruku u vrelu vodu kako bi optuženi izvukao kamen iz posude. Nakon toga, ruka bi bila vezana za tri dana, a rana bi se proveravala da bi se utvrdila krivica ili nevinost.

Iako se na prvi pogled može činiti da su ova suđenja bila smešna zbog činjenice da su ljudi donosili odluku o krivici uz božansku intervenciju, istina o ovim suđenjima jeste da su često bila mnogo tačnija nego što biste mogli pomisliti. Prema mišljenju profesora Pitera T. Lisona, ova suđenja nisu bila toliko oslonjena na božansku intervenciju, koliko su u stvari bila bazirana na znanjima koja se danas tiču kriminalne psihologije.

Njegova teorija polazi od toga da bi, pošto je običan čovek verovao da je božanska intervencija živa, većina nevinih bila spremna da se podvrgne suđenju. Prvenstveno zato što bi nevin čovek duboko verovao da će ga Bog sačuvati. Zločinac, koji je imao istu vrstu uverenja zbog prevashodno verske kulture srednjovjekovne Evrope, takođe bi verovao da se božanska intervencija neće dogoditi, pa bi odbio suđenje i priznao zločin odmah. Na taj način bi sebe poštedeo mučenja.

Važno je napomenuti činjenicu da su se suđenja izvršavala samo kada nije bilo pouzdanih svedoka ili dokaza o zločinu. To znači da sud nije mogao osuditi čoveka tek tako. Božji sud bio je dobra alternativa kažnjavanju optuženog mučenjem kako bi se došlo do priznanja. Profesor Lison napominje da se mučenjem često dolazi do toga da i nevina osoba prizna zločin.

Pitanje koje ostaje tiče se pravednosti ovog postupka prema nevinima. Krivac može da prizna zločin pre nego što mu opeku ruke i tako izbegne mučenje. Šta je ipak sa nevinim čovekom koji pristane na Božji sud? Zar njegove ruke neće biti užasno opečene i unakažene? I šta će se desiti ako njegove rane ipak ne zacele kroz tri dana?

Možda smo srećni što su srednjovekovna vremena prohujala. Ostavimo ih proučavaocima.

Prijatelj portala