Radni sto, kancelarijski posao, dokumenta na radnom stolu.

Foto: pixabay.com

USPEŠNA KARIJERA – PO KOJU CENU?

Tokom celog dana planiramo kako ćemo provesti to veče, cele nedelje planiramo vikende, a tokom cele godine godišnji odmor. A onda, kada je slobodno vreme tu, vredno nastavljamo da „radimo na sebi”. Zbog čega je to tako?

U jednoj prostoriji okupilo se sedamdesetak studenata sa Univerziteta u Ohaju i svi su kao očarani slušali gospođu koja je je kao savetnica za PR 90 minuta delila savete o tome kako da uspemo da radimo što više. Sa blistavim osmehom govorila je o najstresnijim delovima svojih mnogobrojnih noćnih smena i pretrpanih radnih dana. Insistirala je na tome da će se sve to jednog dana isplatati. Ono što u celoj ovoj priči fali jeste jedna napomena, neka vrsta upozorenja koje bi naglasilo da u pitanju nije realno obraćanje početnicima na poslu. Ali niko od prisutnih ne izgleda uplašeno, baš naprotiv.
O čemu je reč?
Mladi ljudi odrastaju u sistemu u kome se po svaku cenu stremi uspehu. U kome je opšteprihvaćeno da ravnoteža između posla i života, makar u prvim godinama karijere, bude narušena. U kome se stres, prekovremeni rad i konstantna dostupnost podrazumevaju i ocenjuju kao nešto dobro. Sve to zato što zapadno društvo u kome živimo smatra da je rad dobar. S jedne strane, zbog toga što se tako održava socijalni sistem, a sa druge, zato što je kroz istoriju postalo tako.

Današnji sistem rada je star tek nekih dve stotine godina. Radni dan počinje da se deli na časove posle industrijalizacije, čime je rad odvojen od svoje prvobitne osobine, toga da je neophodan. Pre toga su ljudi radili ili da bi zaradili novac za svakodnevne potrepštine, ili sve dok više nije bilo posla.
Ljudi su se i ranije identifikovali sa svojim zanimanjem. Vrednost koju dodajemo zanimanju je značajno poraslo i to zato što više ne radimo samo da bismo preživeli, već i da bismo mogli da uživamo u ostalim aspektima života. Odmoru, kupovini, luksuzu. I to po principu što više to bolje, jer je napredak bolji nego stajanje u mestu. To nas uče u reklamama, ekonomskim prognozama i na poslu.

U današnjem društvu postoji tačno određena predstava o tome kako je uspešan posao trebalo da izgleda – on treba da bude plaćen. Odgajanje dece, briga o domaćinstvu ili o rođacima – sve to se ne plaća i samim tim se takav rad ne posmatra kao uspešan, već kao nešto što se podrazumeva.
A da bismo uživali u slobodnom vremenu, prvo moramo da se naradimo, što je paradoks, jer svi živimo „od slobodnog vremena do slobodnog vremena“. Psiholozi objašnjavaju kako su u srednjem veku ljudi na rad gledali kao na posledicu izgona iz raja. A danas se podrazumeva da oni koji ne rade ništa samo besposleno dangube okolo i ne zaslužuju svoje slobodno vreme.

Ipak, čim se dokopamo slobodnog vremena, odmah počinjemo da ga ispunjavamo – osmišljenim aktivnostima, lepo upakovanim na društvenim mrežama i na taj način nastavljamo da se „poboljšavamo”. Većina ljudi tek ponekad stremi idealu prepuštanja slatkom lenčarenju. Prema rečima psihologa, vreme koje provedemo u lenjosti i neradu sa sobom nosi grižu savesti. Izuzeci od ovog pravila su retki, jer uvek postoji nešto što bi moglo da se uradi.

Konstantna dostupnost prouzrokuje stres, o kome se dosta govori, ali se sa druge strane malo toga stvarno čini da bi se on otklonio. Jedan od problema sa kojima se suočavamo u današnjici je taj što je zbog društvenih mreža, koje su postale deo naših svakodnevnih života, vreme koje provodimo svesno ne radeći ništa smanjeno. Sa druge strane, vreme koje provodimo u ophođenju sa drugim ljudima ili radeći nešto što zahteva pažnju se povećava.

Ne smemo zaboraviti i poslednju stavku, ali ne manje važnu – perfekcionizam. Što se tiče perfekcionizma u poslovnom životu, psiholozi na njega gledaju kao na bolest. Problem je u tome da savršenstvo skoro nikome ne polazi za rukom. Većina kaska za idealom koji je jako teško dostići. Upravo mladim ljudima treba mnogo više povratnih informacija o onome šta se realno može očekivati.

Iako se toliko radujemo slobodnom vremenu, ipak se povinujemo željama društva i preuzimamo na sebe sve više i više posla, čime sve više učvršćujemo taj ustaljeni obrazac. Točak se okreće sve brže i brže, a mi se kao hrčci trudimo da ga pratimo. Svako za sebe mora svesno da donese odluku da bude lenj i ne radi ništa, jer nema svrhe prepuštati je slučaju. Rad je važan, ali zahteva protivtežu u vidu lenčarenja. A našem društvu ostaje da nauči jednu važnu lekciju – da česće ne radi ništa bez trunčice griže savesti.

Prijatelj portala