GUŠTER NA PLAVOJ PODLOZI

Foto: PIXABAY.COM

DA LI ČOVEČANSTVO MOŽE IMATI PRISTUP MOĆIMA SPAJDERMENA?

Svet toliko napreduje da su napravljeni materijali koji mogu omogućiti robotima, ili čak i ljudima, da kopiraju veoma obožavanu mogućnost tropskih guštera da se penju po vertikalnim površinama i vise naopako. Još bolje, gde su postojeće imitacije nezgodne za upravljanje, najnovija verzija se može uključivati i isključivati sa lakoćom koristeći posebnu talasnu dužinu svetlosti, a omogućeno je da se lepe sa istom lakoćom sa kojom se i kreću.

Stopala tropskog guštera su u velikoj meri prekrivena dlakama čija je površina toliko glatka da zauzimaju ogromnu površinu u poređenju sa veličinom samog tropskog guštera. Slaba lepljivost za površine, poznata kao sila Van der Valsa, postaje veoma značajna kada dođe u kontakt sa takvim površinama – dovoljno je moćna da omogući malom gušteru da se prilepi za vertikalno staklo.

Ipak, neke poteškoće ostaju. Jedna od njih je kako da odlepite površinu stopala kada treba da se pomerite. Tropski gušteri nemaju poteškoće sa ovim, ali je za njih karakteristična osobina da se prilepe do te granice da mogu ostati na neočekivanim lokacijama čak i posle smrti.

GUŠTER NA ZIDU

Foto: PIXABAY.COM

Rad iz naučne robotike je najavio napredak u ovoj oblasti. Opisuje se nastanak onoga što autori zovu bioinspirisan uređaj za fotokontrolno mikrostrukturalno kretanje (BIPMTD) koji se sastoji od tri sloja. Prvi se sastoji od mikrostruktura u obliku pečurki dugačkih 70 mikrometara (0,00762 cm) koji imitriraju dlaku tropskog guštera. Ispod ovoga se nalazi tečni kristalni sloj. Tečni kristali koji sadrže hemijski azobenzen menjaju oblik kada se izlažu svetlosti ili talasnoj dužini od 320 do 380 nanometara, za nijansu previše kratko da bi moglo da se vidi golim okom. Njihove prethodne dimenzije se vraćaju kada se zagreva ili kada je izložen svetlosti u opsegu od 420 do 480 nanometara (od ljubičaste do plave).

„Svetlost je stimulans koji može biti kontrolisan veoma brzo i precizno (na primer, vremenski, po intenzitetu i talasnoj dužini)”, kako piše u ovom radu. „To je veoma primamljiv stimulans za razvoj bioinspirisanih fotoresponzivnih obrtnih lepljivih sistema.”

Glavni autor Emre Kizilkan, student na masteru na Univerzitetu Kiel u Nemačkoj, i njegove kolege su učvrstili trake BIPMTD za dno stakla i merili lepljivu snagu za staklenu loptu obešenu ispod. Kada je ultraljubičasto svetlo bilo uključeno, promenila se geometrija tečnih kristala i to je uticalo na mikrostrukturu, tako da je snaga lepljivosti opala za skoro dve trećine, i ponovo porasla kada je svetlo bilo isključeno. Slabija ultraljubičasta svetlost je posredno proizvela jačinu svetlosti.

Iako Kizilkanova teorija tek treba da se iskoristi na robotu koji će imati mogućnost da se penje, a kamoli rukavice i cipele koje bi omogućile ljudima da se penju kao Spajdermen, jasna je mogućnost podizanja nauke na viši nivo.

Prijatelj portala