TASTATURA

Foto: FREE GOOGLE PHOTO/PIXABAY

KOJE SU TO SITUACIJE U KOJIMA JE TELO BRŽE OD UMA?

Kao što je to opštepoznato greške u radu se dešavaju često. Bilo da je to slanje mejlova na pogrešnu adresu, zaboravljanje da prikačimo datoteku u mejlu, ili čak neka slovna greška, ljudi neretko zabrljaju. Mnogo puta, nismo ni svesni da smo napravili grešku - barem dok nam neko to ne stavi do znanja. Istraživanja, međutim, pokazuju da iako naš mozak ne registruje da je greška načinjena, naše telo to zna.

U istraživanju koje je objavljeno u časopisu  Nauka (Science), psiholozi Gordon Logan i Metju Kramp (Matthew Crump) su proučavali daktilografe i njihovu sposobnost da otkriju greške u sopstvenom kucanju. Kucanje je veoma interesantno za istraživanje zato što, kao i mnoge druge stvari koje svakodnevno radimo kao što su pijenje kafe ili šetanje, radi na principu autopilota. Naši prsti lete preko tastature bez razmišljanja.

Istraživači su ispitivali grupu ljudi i dali im zadatak da otkucaju reči koje su se pojavljivale na ekranu i onda je trebalo da kažu da li su napravili grešku ili ne. Ono što daktilografi, međutim, nisu znali jeste da je kompjuterski program ispravljao greške koje su oni načinili, a pravljene su nove greške koje daktilografi nisu napravili. Pitanje je bilo da li su oni primetili šta se dešava?

Daktilografi su uglavnom krivicu svaljivali na sebe ako je bilo nekih grešaka, dok su naravno sve tačno otkucane stvari pripisivali sebi. Na njihovo iznenađenje, međutim, njihovi prsti znali su šta se tačno dogodilo. Prsti bi usporili kada je dolazilo do greške u kucanju - čak i kada bi program ovo automatski ispravio na ekranu - a nisu usporavali kada nije bilo grešaka pri kucanju čak i kada bi program umetnuo grešku. Naš autopilot je veoma pametan. Čak i kada naš um ne može svesno da detektuje da smo napravili grešku, naši prsti to mogu.

Ova otkrića ukazuju na to da na različite načine kontrolišemo naš rad i otkrivamo greške. Dobro naučene radnje kao što su kucanje, igranje golfa ili sviranje muzičkog instrumenta uključuju višestruke procese. Jedan od ovih procesa motri na detalje (kao što je kucanje određenog slova ili koordinacija svih mišića kako bi dobro udarili lopticu za golf). Logan ovo naziva unutrašnjom petljom. Drugi proces, ili spoljna petlja, stara se da dođemo do željenih rezultata (da se pesma odlično izvede, ili da se loptica za golf dobro plasira). Međutim, ono što je zanimljivo jeste da ovi procesi nisu u kontaktu jedan sa drugim. Baš zbog toga, kada daktilograf ne vidi grešku na ekranu, njihovi prsti će svakako usporiti posle načinjene greške.

Ova ideja o kontroli višestrukih procesa pomaže da se objasni zašto previše pažnje koju posvećujemo vežbanju udarca golf loptice, sviranju instrumenta ili pamćenju nekog govora može dovesti do lošijeg izvođenja. S obzirom na to da Loganovo istraživanje ukazuje na to da spoljana petlja ne zna šta unutrašnja petlja radi, nije iznenađujuće to što konstantno razmišljanje o određenim aktivnostima koje najbolje rade na funkciji autopilota može dovesti do njihovog remećenja. Ovo, takođe, ukazuje na to da pospešivanje spoljne petlje da se fokusira na ishod pomaže boljem izvođenju. Dakle, usredsređivanjem spoljne petlje na ishod pomaže da se ne fokusiramo previše na detalje, što bi u suprotnom dovelo do lošijeg izvođenja. 

Ako želite nekoga da zadivite svojim veštinama, zapamtite, učinite to bez mnogo razmišljanja i kao što Nike kaže Just do it!
Ukoliko mozak bude zabušavao, Vaše telo će sigurno reagovati! 

Prijatelj portala