SLATKIŠI

Foto: FREEPIK

ZAŠTO TOLIKO VOLIMO SLATKIŠE?

Zašto slatku hranu doživljavamo kao zadovoljstvo, dok nam ona gorka budi nepoverenje? Testovima koji su rađeni na miševima razjasnio se mehanizam mozga koji je zaslužan za našu ljubav prema slatkišima, čiji su koreni veoma duboki i stari.

Možda niste veliki ljubitelj torti, ali u svakom slučaju se slatka hrana uvek povezivala sa osećajem zadovoljstva. Sa evolutivne tačke gledišta, razlog je vrlo lako razumeti: naši preci su pre bili privučeni zrelim, slatkim plodovima, nego onim gorkim koji su često bili otrovni. Ali mehanizam mozga, koji se bazira na ovoj osnovi, i dalje nije bio u potpunosti jasan. Vršeći eksperimente ponašanja na miševima, naučnici su uspeli da razreše sve nejasnoće. Otkrili su da sladak i gorak ukus aktiviraju različite delove mozga, i da utiču na neuronske cikluse, menjajući reakciju glodara na hranu, generišući pozitivne reakcije i one beznačajne (na primer, reakcije na vodu). Istraživanje, koje bi trebalo da bude od pomoći kada je lečenje poremećaja u ishrani u pitanju, objavljeno je u časopisu Nejčr (Nature).

SLAKTIŠI1

Foto: PIXABAY

 

Naučnici sa Instituta Zuckerman na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku već su bili dokazali da hemijske supstance slatke i gorke hrane aktiviraju različite receptore na jeziku i šalju signale u različite delove insularnog korteksa, gde se signali „etiketiraju” kao slatko ili gorko. Trebalo je još da rekonstruišu poslednju kariku u lancu, onu koja je povezana sa osećajem zadovoljstva.

Koristeći tehnike neuroimidžinga (imiging cerebrale), istraživači su sada otkrili da su neuroni insularnog korteksa povezani sa amigdalom koja je, zajedno sa još nekim delovima mozga, zadužena za emocije. Signali koje amigdala prima su različiti u zavisnosti od toga da li je hrana slatka ili gorka. Tim je došao do ovog zaključka putem serije eksperimenata. Na početku, pojedini miševi su bili genetički modifikovani kako bi neuroni njihove amigdale reagovalii na svetlosne stimulanse. Stoga, koristeći implantirana optička vlakna, regije amigdale, koje odgovaraju na slatko i gorko, bile su aktivirane uz pomoć svetla.

Životinje nisu ni dotakle hranu, ali su počele da izbegavaju sobu u kojoj se na njima vršio eksperiment kada su počele da im se stimulišu regije povezane sa gorkim ukusom, dok to nije bio slučaj kada su im se stimulisali delovi zaduženi za slatke ukuse. Na ovaj način se pokazalo da su slatke regije mozga u amigdali vezane za pozitivne emocije i obrnuto.

SLATKIŠI2

Foto: FREEPIK

 

Aktivacija različitih delova amigdale uz pomoć svetla dovela je do toga da miševi počnu da sa uživanjem piju, ili pak da izbegavaju vodu, ponašajući se kao da im se nudi med ili otrov. S druge strane, miševi čija je amigdala bila „deaktivirana” usred uticaja lekova bili su ravnodušni i prema slatkoj i prema gorkoj tečnosti. Na posletku, miševi koji su dresirani da biraju jedna ili druga vrata na osnovu uočenog ukusa  uspevali su da razlikuju slatko i gorko čak i sa deaktiviranom amigdalom, što znači da su uspeli da razaznaju osećaj, ali ga nisu vezivali sa nekom emocijom, bilo pozitivnom ili negativnom.

Stoga, put kojim stimulans ide ka amigdali je taj koji određuje da li će signal biti doživljen kao pozitivan ili negativan. Prethodnim istraživanjima su se analizirali drugi aspekti iskustva ukusa, kao što je memorija: jedan izuzetno neukusan zalogaj je dovoljan da u ustima ostavi osećaj odbojnisti duže vreme, ali zašto? Dokle stiže taj prvi signal? To su pitanja na koja nauka treba da odgovori.

Prijatelj portala