Foto: Gratisography

MOŽE LI STRAH POZITIVNO DA UTIČE NA NAS?

Da li ste nekad namerno tragali za nekim iskustvom od kog ćete osetiti udar adrenalina? Časopis „Razgovorˮ navodi kako je danas život vrlo siromašan stimulusima sa emocijom straha, u biološkom smislu. Ukoliko nas pitaju čega se plašimo, najčešće bismo naveli strah od neočekivanih i nekontrolisanih situacija koje bi mogle da nam se dese u budućnosti (gubitak posla, loše materijalno stanje, bolesti).

Strah je jedna od urođenih emocija, zajednička životinjama i nama, te predstavlja više biološki odgovor na opasnost, koji nas podstiče da pobegnemo, da se borimo ili da očekujemo da se situacija razreši sama od sebe. Važno je da iskusimo strah ukoliko želimo da preživimo: životinja koja je u stanju da oseti opasnost živeće dovoljno dugo da prenese svoje genetičko nasleđe na potomka.

Povreda u predelu amigdale, moždane strukture koja igra ključnu ulogu u identifikovanju opasnosti, može nas izložiti nepredviđenim situacijama, a da pritom ne osećamo nikakav strah.

Poreklo straha nije samo biološko, već i kognitivno. Iz iskustva učimo da povezujemo određene stimuluse sa odbrambenim odgovorom. Klasičan primer je eksperiment sa malim Albertom, koji je sproveo američki psiholog Džon B. Votson na detetu starom devet meseci (rezultati su objavljeni 1920. godine).


Foto: Gratisography

U tom eksperimentu, koji bi danas bio odbačen iz etičkih razloga, stvarala se fobija kod prvobitno zdravog deteta tako što mu se puštao intenzivan i neprijatan zvuk svaki put kada se igrao sa belim mišem (životinje koje se ranije nije plašio). Posle nekoliko izlaganja zvuku, delovanjem emocionalnog uslovljavanja, dete ne bi samo briznulo u plač na prizor miša, već i kad bi videlo bilo koji drugi beli, mekani ili dlakavi predmet. Smatra se da fobije nastaju na sličan način: učimo da povezujemo nekada neutralno iskustvo sa drugim, izrazito negativnim.

Život u savremeno doba bogat je strahovima kognitivnog porekla, ali siromašan „primitivnimˮ i životinjskim stimulusima sa emocijom straha, što s jedne strane izaziva nedostatak empatije prema onome ko proživi zaista zastrašujuća iskustva, a s druge, kod nekih, potragu za rizikom po svaku cenu.

Dakle, malo straha nije na odmet. Kada jednom jedva izbegnemo sudar, bićemo podstaknuti da naredni period vozimo pažljivije. Previše straha ili predugo izlaganje istom može izazvati produženi odgovor organizma na stresni događaj, praćen visokim nivoom kortizola, tj. hormonom stresa, produženim zapaljenjem, obustavljanjem imunološkog odgovora, pa čak i posttraumatski stresni poremećaj. Kao što to često biva, ravnoteža leži u zlatnoj sredini.

Prijatelj portala