Na jednom delu fotografije nalazi se devojka na ljuljaški, a na drugom domaći hleb.

Foto: Print screen

OVAKO SEĆANJA UTIČU NA TO KAKO VIDIMO SEBE

Miris tek pokošene trave jednog letnjeg dana. Igranje školice. Jedna reč. Ukus tek pečenog hleba sa maslacem. Svaki dan je pun utisaka i slučajnih dešavanja. Neki od njih izmiču nam nezapaženi, dok drugi odjednom postaju izuzetno značajni za nas; oni nam bude sećanja o nečemu što nam se ranije u životu dogodilo.

 

Miris trave potiče iz samog detinjstva kada smo leti u parkiću provodili dane sa drugarima. Sada, sasvim odrasli, godinama udaljeni od tog deteta, osećamo opet taj miris, i on nas vraća unazad, podseća nas na neku drugaricu sa kojom smo se stalno igrali, ali nas je duga kolona obaveza kroz koju se odrasli stalno probijaju, odvojila od nje.

 

Onda se odjednom setimo još nekog ko nam je bio jako drag. I tako se u trenu pred nama nađe sve ono o čemu jako dugo nismo razmišljali. Tolika je upravo moć jednog jedinog mirisa.

 

Dorota Berntsen (Dorthe Berntsen) započela je istraživanje zasnovano na sopstvenim sećanjima i sopstvenoj moći prizivanja sećanja iz lične prošlosti. Početkom 90-ih napisala je doktorsku disertaciju o tome, a od tada istražuje ovu temu. Danas, nakon više od 20 godina, ona je direktor Centra za autobiografsko istraživanje CON AMORE pri Orhus Univerzitetu (Aarhus Universitet) .

 

Kada je počinjala sa radom, niko se nije bavio ovom temom. U početku su, kaže ona, istraživanja bila dosta suvoparna, da bi se vremenom pokazalo da istraživanje sećanja možemo koristiti čak i pri lečenju psihičkih oboljenja.

 

Znanje o spontanim sećanjima se pokazalo veoma važnim za razumevanje psihičkih oboljenja kao što su posttraumatski stres i depresija. Kod ljudi pogođenih depresijom, negativna iskustva su ona koja se prva javljaju u ovim spontanim sećanjima. Ovo se ne dešava zato što su oni iskusili više negativnih situacija, već zato što su kod njih one od primarne važnosti. Pozitivne stoje u senci.

 

Kada se neka osoba stalno seća prošlosti u negativnom svetlu, to može uticati na način na koji ona planira budućnost, pokazuju istraživanja centra „CON AMORE‟. Budućnost je za tu osobu jednaka kao i slika koja postoji u njenim sećanjima − mračna i beznadežna, te osoba nema želje da se sretne sa takvom budućnošću. Tako se nalazimo u začaranom krugu.

 

Upravo ovo znanje koriste psiholozi u kognitivnoj terapiji protiv depresije. U kognitivnoj terapiji terapeuti pokušavaju da promene misaoni šablon pacijenta. U ovom slučaju oni pokušavaju da isprave negativne utiske i da izvuku pozitivna sećanja iz senke. Cilj je da se pažljivo odabranim i planiranim pitanjima stvori takvo misaono okruženje u kojem će osoba biti u stanju da vrati pozitivnu sliku o sebi i svojoj ličnosti. Upravo ovde se najbolje iskazuje moć spontanih sećanja.

 

Spontana sećanja mogu kod čoveka pojačati pozitivnu ili negativnu sliku o sebi. Ona su toliko snažna da neke ljude mogu i izludeti.

 

Ljudima koji su bili izloženi nekom stresnom događaju, na primer napadu ili ratu, sećanja ovih događaja se mogu javljati kao flešbekovi, vizuelne sekvence, u pratnji anksioznog napada. Traumatska dešavanja zauzimaju veliki prostor u našoj svesti, a sva ostala sećanja guraju na periferiju. Istraživanje centra „CON AMORE‟ je dokazalo da što su posttraumatska sećanja jača, ona zauzimaju više mesta u mozgu i tako izbacuju pozitivna sećanja.

 

Ranije se mislilo da su traumatska sećanja sačuvana u našem mozgu na drugom mestu i da se samo pojavljuju u epizodama u kojima čovek nema kontrolu nad sobom. Danas, uz pomoć ovog istraživanja, ne samo da znamo gde se skladište ta sećanja, nego i kako možemo umanjiti njihovu dominaciju nad našim životima, i nastaviti dalje da formiramo svoju budućnost sa pozitivnom slikom o životu. Tako rezultati ovih istraživanja daju čoveku moć da se bori protiv tamnih mesta u svojoj svesti. U tome nam upravo pomažu male, naizgled beznačajne stvari, kao što je miris tek pokošene trave.

 

Prijatelj portala