EVOLUCIJA ČOVEKA

Foto: PIXABAY

HODATI NA SVE ČETIRI – DEO SLAGALICE KOJI JE NEDOSTAJAO U EVOLUTIVNOM RAZVOJU ČOVEKA?

Naučne krugove zapanjila je vest o porodici iz Turske u kojoj već godinama žive ljudi koji hodaju četvoronoške. Istina je dugo bila dostupna samo pojedinim naučnicima iz Turske, ali je od skoro ovaj slučaj skrenuo pažnju i mnogih antropologa i evolucionista širom sveta. Ova porodica živela je godnama u jednom od turskih sela, daleko od očiju sveta, a tek nedavno naučnici su ostvarili kontakt sa njima i započeli da proučavaju njihov način života i tragaju za odgovorima o prirodi  ovog poremećaja u hodu, od kojeg pati 6 članova ove porodice.

Porodica broji dvadeset članova, od čega osamnaestoro dece uzrasta od 18 do 34 godine. Rditelji, koji su već zašlji u 60-te godine života, kao i dvanaestoro dece, nemaju nikakvih problema u hodu i hodaju na dve noge. Ipak, šestoro dece rođeno je sa specifičnim poremećajem i hoda četvoronoške. Najstariji sin sa problemom u hodu ipak hoda uspravno, ali sa vidnim smetnjama u održavanju balansa, dok dvadesetosmogodišnji Husein i četiri mlađe sestre hodaju koristeći se rukama.

Postavlja se pitanje kako je moguće da čovek, čiji se predak uspravio pre oko 4 miliona godina, ponovo počne da hoda pomažući se rukama. Naučnici smatraju da bi odgovor na ovo pitanje možda osvetlio delić evolucije čoveka koji je dugo nedostajao. Dali su se na posao istraživanja neurološkog stanja i DNK ovih ljudi, kako bi ustanovili kakva je priroda poremećaja od kojeg pate. Njihove pretpostavke nisu usaglašene, ali je jedno sigurno – došli su do antropološkog otkrića milenijuma. Mnogi od naučnika tvrde da je ova porodica karika između homo sapiens-a i njegovog pretka, delić slagalice koji je milionima godina nedostajao.

Neurološka istraživanja pokazala su da svih šest članova ove porodice imaju oštećenja u malom mozgu, ali ovo ne bi moglo biti uzrok poremećaja u hodu, jer naučnici poznaju i slučajeve gde nedostaje deo malog mozga ili čak ceo mali mozak, a osoba ipak hoda na dve noge. Moguće je da je poremećaj nastao i usled genetskih mutacija, jer su naučnici utvrdili da su roditelji ove dece u vrlo bliskoj srodničkoj vezi. Ipak, veruje se da je moguće pronaći gen koji je direktno odgovoran za ovaj poremećaj, a koji bi predstavljao značajno otkriće i osvetlio kako je došlo do našeg uspravljanja na dve noge.

Neki od naučnika smatraju da je od izuzetnog značaja način na koji ovi ljudi koriste ruke pri hodu, jer oni hodaju oslanjajući na koren dlanova, pri čemu prsti ostaju slobodni. Koža njihovih dlanova debela je kao i koža tabana, a u stanju su da na ovakav način pređu čak i kilometre. Ovakav način hoda razlikuje se od, recimo, hoda naših majmunolikih srodnika – šimpanzi, jer oni hodaju podvijajući prste na rukama. Naučnici veruju da su naši preci hodali upravo na način na koji hodaju ovi ljudi, kao i da je to ono što je naše pretke koji su prvi prohodali uspravno razlikovalo od predaka majmuna.

I dok se diskusije o tome vode, članovi ove porodice nastavljaju svoj svakodnevni život. Za naučnike oni su zanimljiv fenomen koji valja istražiti i iz kojeg valja izvući što više podataka. Ipak, ne smamo zaboraviti da su oni i pored toga ljudi. Oni imaju osećanja i jako pate zbog poremećaja koji im otežava živote. Drugi stanovnici sela ih ne prihvataju, a lokalna deca ih ismevaju i vređaju.

Međutim, ono što uliva nadu jeste inicijativa naučnika da ovim ljudima omoguće da uz fizijatrijske vežbe poboljšaju svoj hod i usprave se na dve noge. U poslednjih nekoliko meseci četiri devojke i dva mladića svakodnevno vežbaju pomoću sprava postavljenih u kući i u dvorištu, a razultati su obećavajući. Njihov hod verovatno nikad neće biti savršen, ali će polako uspeti da se usprave na dve noge i svet pogledaju „oči u oči“.

 

Teksta: Ana Savić

 

Prijatelj portala