LUIS KAMAĆO

Foto: PRESS SERVANTES

„KLIK” KOJI JE DOVEO ODJEKE MADRIDA U BEOGRAD

Ni ovoga puta nismo mogli da odolimo kulturnim dešavanjima u Servantesu i da propustimo da jedan tako interesantan i kreativan gost prođe kroz Beograd, a da malo ne popričamo sa njim. Red Info Portal je ovom prilikom za vas pripremio jedan interesantan razgovor sa španskim fotografom Luisom Kamaćom, i to samo nekoliko sati pred svečano otvaranje izložbe „Gran Via. Odjeci grada”. Galerija Instituta Servantes, priprema izložbe, prozori i dalje misteriozno prekriveni belim platnom, Luis i mi. Odlična atmosfera za razgovor o umetnosti. Oduševljen što govorimo njegov jezik, bio je i više nego spreman da odgovori na sva naša pitanja. Koliko smo ga inspirisali? U nastavku ćete proceniti sami.

 

Pročitali smo u jednom intervjuu da „poziv” fotografije poredite sa Božijim „pozivom” sveštenika. Da li možete da nam objasnite taj trenutak kada Vas je fotografija „pozvala”?

 

Da, naravno. To je nešto što uvek pričam. Sada već imam 45 godina. Kada sam ja počeo da se bavim fotografijom, još uvek su se koristili filmovi za aparate, nisu postojali digitalni. Sećam se da su svi fotografi govorili kako je magično izgledalo kada su prvi put videli kako nastaje fotografija, te su od tog trenutka i odlučili da budu fotografi. Svi su uvek imali neku priču koja stoji iza te odluke, ali to nije bio i moj slučaj. Meni se nisu sviđale laboratorije u kojima su se pravile fotografije. Dok sam studirao audiovizuelnu produkciju postojao je predmet koji se zvao Fotografija, ali meni jednostavno nije privlačio pažnju. Više su me privlačile ostale audiovizuelne discipline.

 

I kada se desio „taj” trenutak?

 

I jednog dana sam video da još uvek imam fotoaparat koji sam koristio na studijama, a pošto tog dana nisam ništa radio, odlučio sam da ga uzmem. Prošlo je dve ili tri godine od kako sam ga poslednji put koristio. Izašao sam da fotografišem bez ikakvog cilja. Nakon što sam čuo „klik”, pomislio sam – ja želim da budem fotograf.

 

Šta je na toj odlučujućoj fotografiji?

 

Stopala. Samo stopala osobe koja je prolazila ulicom. Stopala nisu ni bila bitna, već mi se svidela sama kompozicija.

 

Još uvek imate tu fotografiju u svojoj kolekciji?

 

Da, da, još uvek je tu da me podseti na početke.

 

Na fotografijama koje smo videli sa ove izložbe, „Gran Via. Odjeci grada”, vidimo prolaznike i mesta koja nisu nedostižna. Dakle, to nisu modeli, poznate ličnosti ili neka mesta koja ne možemo svaki dan da posetimo. Međutim, te fotografije svakako bude jedan nesvakidašnji osećaj, barem u nama koji smo ih videli, kao da je svaki dan na Gran Viji nešto nesvakidašnje i neponovljivo. Šta je onda fotografija? Da li je pojednostavljenje realnosti ili složenija perspektiva zamrznuta u jednom trenutku?

 

Ono što ja pokušavam preko svojih fotografija je, pre svega, da pričam preko lokalnog o globalnom. Odnosno, preko svog grada, u mom slučaju ulice, bavim se globalnim temama. Kao kada pričate sa svojim prijateljima i porodicom – ne morate da izađete iz svoje kuće da biste pričali o globalnim temama. Isto je tako na mojim fotografijama Gran Vije. Pričam o ljudima koji žive u velikim gradovima poput Madrida, o globalizaciji i o identitetu, jer kada sad, u Beogradu, pogledam oko sebe zapravo vidim skoro sve radnje koje postoje i u Gran Viji. Vidim H&M, Mekdonalds, itd. Voleo bih, a sigurno ću to jednog dana i uraditi, da izložim slike iz drugih gradova i siguran sam da niko ne bi primetio da to nije Madrid.

 

Onda možemo reći da je to osnovna ideja Vaše izložbe: predstaviti glavnu ulicu, ne samo Madrida, već svake metropole?

 

Da, upravo o tome govori izložba. Mene ne interesuje scenario koji pruža Gran Via, i objasniću to kroz reči jedne drugarice koja radi kao turistički vodič u dvospratnom autobusu koji prolazi kroz Madrid. Ona kaže da kada prolaziš Gran Viom, moraš da podigneš glavu i vidiš šta je to zapravo Gran Via. Ali ja na svojim fotografijama radim upravo suprotno – spuštam aparat i slikam sve ono usput, što čini ulicu. Ima samo jedna fotografija na kojoj se vidi ulica kao takva.

SLIKA DEVOJKE KOJA JE ZASTALA DA POZIRA.

Foto: PRESS SERVANTES

 

Kažu da kada se bavimo onim što volimo, više nikada ne moramo da radimo. Da li Vi možete da kažete da radite ili se jednostavno bavite onim što Vas inspiriše?

 

Pa ja imam dve faze kao fotograf. Jednu koja puni moj frižider i u kojoj ne smem da pogrešim. Ustanem svako jutro, idem na neko određeno mesto, pravim fotografije i slično. S druge strane tu je i druga faza, više umetnička u kojoj ne zarađujem za život, ali ona puni moje srce i dušu, ona me zapravo hrani iznutra, hrani moj duh.

 

Vi ste treći put u Beogradu i možete li nam reći šta je ono što razlikuje Beograd od ostalih gradova u kojima ste bili, od gradova u Sjedinjenim Američkim Državama, Italiji, Danskoj, Francuskoj?

 

O Sjedinjenim Državama ne mogu ništa da pričam jer sam bio samo u Njujorku. Ono što se meni zapravo sviđa u Beogradu su ljudi. Život u ovom gradu. Svaki dan su ulice pune ljudi. U nedelju sam već bio ovde i padala je kiša, ali uprkos tome, ulice su bile pune. U ponedeljak, dan koji je za većinu ljudi na zapadu najtužniji dan u nedelji, ljudi je isto tako bilo svuda. U parku ljudi sede, pričaju, smeju se, na Trgu Republike jedni čekaju druge. To je ono što mi se sviđa kod Beograda. Često me podseti na Madrid. Međutim, Madrid, koji je nekada bio mediteranski grad, sve se više evropeizuje.

Na primer, u Rimu, jednom prelepom gradu, nedeljom po podne nema nikog. Samo turisti prolaze ulicom, ali ljudi koji tu žive ne izlaze. Bio sam u Parizu na programu stipendiranja i tamo je ista situacija. Ako odete u centar grada gde očekujete da ćete upoznati ljude, u ponedeljak u šest sati već nema nikoga od Parižana, grad je prazan. Ljudi idu na posao, sa posla se vraćaju kući i ostaju tamo.

Meni Beograd uopšte ne izgleda lepo, za moje shvatanje grada. Ima dosta zgrada iz različitih epoha jednih pored drugih i to odgovara za fotografiju. Međutim, ono što čini grad nisu njegove zgrade, ni spomenici, ni parkovi, već ljudi. To je ono što je meni privuklo pažnju prvi put kada sam došao, a ni sada se ništa nije promenilo.

 

Da li postoji neka ulica u Beogradu koja u Vama budi želju da uzmete svoj fotoaparat i slikate?

 

Upravo ova, Knez Mihajlova. Kada sam prvi put došao u Beograd, ono što mi se dopalo kod Instituta Servantes je to što sala u kojoj se izlažu radovi „gleda” na ulicu. Tada sam u sebi pomislio da moram da imam izložbu ovde. Uostalom, moje se fotografije ovde savršeno uklapaju, fotografije jedne glavne ulice u drugoj glavnoj ulici kao što je to Knez Mihajlova. Sve je konceptualno imalo smisla, zato sam se odlučio da imam izložbu u ovoj sali.

 

U Srbiji takođe ima mnogo fotografa, mladih ljudi koji se nadaju da će postati umetnici. Koji savet im možete dati? Kako da se izdvoje od ostalih i kako da kreiraju svoj sopstveni stil?

 

Definitivno moraš da nađeš svoj sopstveni stil i izvor inspiracije i da primaš i primaš ljubav. Moj savet je da se uvek ide u jednom pravcu, da se slušaju saveti, ali da se ne prate doslovno jer se često dešava da su saveti motivisani modom. U mom slučaju, ovo što ja radim nije fotografija koja je u današnje vreme mnogo vrednovana, ali ja se trudim, ja izlažem. I ima mnogo ljudi koji se bave ovom disciplinom, fotografijom, ali ne uspevaju da imaju izložbu jer oni sami ne veruju da može da se izlaže. Ljudi im govore da ne može zato što taj stil fotografije u današnje vreme nije interesantan i da ima mnogo „boljih” stilova. Čovek mora da se oseća prijatno zbog tipa fotografije koji mu se sviđa. Ja sam stidljiva osoba, iako tako ne izgleda (smeh) i teško mi je da se povezujem sa ljudima. Jedan način da to prevaziđem je da izađem na ulicu da fotografišem i da se povežem sa svetom. Ja to radim uz pomoć kamere. (smeh) Međutim, ja ne mogu da izađem i fotografišem pejzaž ili u gradu arhitekturu, mesta gde nema nikoga, to je za mene veoma komplikovano. Ja ne znam da pravim takve fotografije. No, svako mora da napravi fotografiju koja mu se zaista dopada. Ako voliš da fotografišeš pejzaže, onda to i radi. Ja držim časove fotografije i mnogo puta mi učenici kažu da ih je sramota da fotografišu na ulici, a ja ih savetujem da to onda ne rade, jer sigurno postoji neka druga vrsta fotografije koja će im se dopasti. Nekada je dobro raditi razne stvari ne bi li smo shvatili da zapravo nisu one te koje nam se dopadaju ili da jednostavno nismo sposobni za tako nešto. Život je veoma dug i zato imamo vremena da pogrešimo mnogo puta. 

 

I za kraju, šta je Gran Via? Glavna ulica ili put inspiracije?

 

Sve je zapravo mnogo jednostavnije. Vi, novinari, uvek pitate komplikovane stvari. (smeh) Ja sam počeo da fotografišem Gran Viju jer sam živeo blizu nje. Svakog dana sam se vraćao sa posla i fotografisao razne scene, ali nisam bio svestan da obavljam neki konkretni posao. Zatim, jednog dana dok sam pregledao fotografije i svoju arhivu, pomislio sam da tu može da bude sadržan interesantan posao koji bi mogao da se obavi. U tom trenutku postajem svestan, počinjem da konceptualizujem, da pišem, ali mi je inspiracija nadošla potpuno slučajno. Prolazio sam ulicom i to je bilo to. Da sam možda živeo na nekom drugom mestu, u nekom drugom delu grada, možda bih fotografisao neku drugu ulicu.

 

SLIKA NAMRŠTENE BAKE.

Foto: PRESS SERVANTES

 

Znači, Gran Via je glavna ulica koja budi inspiraciju? Budi želju za fotografisanjem?

 

Da, da. (smeh) Ako želite da pričate više o Madridu, ima drugih ulica, lokalnijih, sa tipičnom arhitekturom. Ali, kada se stvorila Gran Via, a stvorila se početkom 20. veka, to je bio način da se stvori veza između dva dela grada koji su bili povezani malim ulicama. Ova ulica se inspirisala u arhitektonskom smislu Njujorkom. Stoga, ulica se konceptualno rađa kao jedna kosmopolitska ulica i to mnogo pomaže jer se u DNK ove ulice nalazi to „kosmopolitsko”. To mi je od velike pomoći kad želim da ono što je lokalno približim globalnom nivou.

 

Ukoliko i vi delite mišljenje sa Kamaćom, da veliki gradovi sve više liče jedni na druge, i da je globalizacija jedna od najaktuelnijih tema današnjice, ne časite časa i uputite se u Čika Ljubinu 19. Ljubazno mahnite portiru i upoznajte poglede, osmehe, modu, senke jedne tako velike ulice kao što je Gran Via. Sve do 20. juna imate priliku da u srcu Beograda oslušnete odjeke grada koji se, prema Kamaćovom mišljenju, i ne razlikuje mnogo od naše metropole.

 

Autori: Kristina Živanović i Aleksandra Ilić

Foto: Press Servantes

Prijatelj portala