Drvo i svetlost koja se probija kroz krošnju.

Foto: Pixabay

DRVORED UMESTO GROBLJA?

Pošto je otac Džeja Džankera preminuo od raka 2014. godine, ovaj 33-godišnjak je kremirane ostatke zasadio na polju u blizini porodične kuće u Vermontu. Njegov otac, koga se Džanker seća kao druželjubive osobe koja voli prirodu, sada je mladica belog hrasta koja je za dve godine porasla sa desetak centimetara na 1,5m. Kada je lepo vreme, Džanker voli da prošeta do mesta na kom je posadio očeve ostatke i priseća se kako su nekada skijali i pešačili po obližnjim brdima. „Meni se čini da je ovo najbolji način da zadržite nekog u svom životu”, kaže Džanker.

Naravno, drveće ne niče iz samog pepela. U pitanju je pametna naprava za sađenje. Džanker je uzeo Bios Urn urnu, koja je biorazgradiva i koja od ljudskog pepela pravi materijal za stimulaciju rasta drveća.

Kada se pojavila 2013. godine, ova ideja je smatrana previše čudnom. U procesu kremiranja ljudsko telo gubi sve organske materije. Zbog vreline peći koja prelazi 1000 stepeni celzijusa, krv, tkivo i telesne tečnosti potpuno se eliminišu. Ono što ostaje od tela jeste pepeo, odnosno fina prašina od izdrobljenih kostiju. „Ovaj pepeo ne sadrži hranljive materije i njegova pH vrednost može biti štetna za seme”, kaže Rodžer Moline, koji je zajedno sa svojim bratom Džerardom napravio Bios Urn

Glavna inovacija koju je napravio Bios Urn je biorazgradiva urna koja može da razdvoji seme od pepela pre faze klijanja. Posuda je podeljena na dva dela. U donjem se nalazi pepeo, a u gornjem delu polomnjeni kokosov orah i vermikulit, mineral koji pomaže biljkama da zadrže vodu. Kada se koren dovoljno razvije  obično posle nedelju dana  voda će rastopiti pregradu između dva dela, pa će se koren i minerali pomešati sa ljudskim pepelom.

Ovo je prilično jednostavan proces, ali braća Moline su bila zabrinuta zbog osiguravanja šansi biljke da preživi. Zbog toga, Bios je predstavio novi produkt po imenu Bios Incube, pametnu napravu za sađenje koja prati stanje drveća u razvoju.

Inkjub zamenjuje mnogo drugih automatizovanih sistema za navodnjavanje. Ova naprava ima rezervoar od 22 litra koji automatski izbacuje vodu i ne mora da se dopunjava tri nedelje. Mali senzor meri temperaturu, vlažnost i provodljivost zemljišta, kao i temperaturu i vlažnost vazduha. Rodžer kaže da su on i njegov brat razvili Inkjub posle brojnih razgovora u kojima su im ljudi otkrivali šta im se najviše dopada kod Bios Urn urne. „Ustanovili smo da je vićina ljudi više zainteresovana za sam proces nego za rezultat”, dodaje Džerard.

Silueta čoveka pored drveta.

Foto: Pixabay

Drvetu su potrebne decenije da dostigne maksimalnu visinu, ali u međuvremenu, posmatranje kako pepeo nekoga nama dragog raste iz mladice u zdravo drvo nas usrećuje i to ne samo simbolički. „To je gotovo kao neki interaktivni proces žaljenja”, kaže Džil Šok, koja je donela Bios Urn urnu kako bi sahranila porodičnu mačku i psa pored groba svog oca. Ona veruje da će način na koji održavamo vezu sa upokojenima samo nastaviti da se menja. Kaže da poenta više nije u uobičajenim sahranama i posetama groblju. Sada uz pomoč dostupne tehnologije čovek može da napravi interaktivne mauzoleje ili čet-sobe koje bi „obesmrtile” naše pretke.

Za Džankera, poenta Bios Urn urne nije u tehnologiji. „Jednog dana voleo bih da imam malu šumu gde članovi porodice mogu da prošetaju među svojim precima”, kaže on.

Ovaj još uvek neobičan način sahranjivanja ima izgleda da zaživi u svetu. Tada bi se naših dragih osoba sećali kroz prirodu, a ne kroz mermerne statue, što možda i nije toliko loša ideja.

Prijatelj portala